FIZIKALNA TERAPIJA U VAŠEM DOMU (BEOGRAD)
FIZIKALNA TERAPIJA U VAŠEM DOMU (BEOGRAD)
Artroplastika kolena je operacija zamene oštećenog zgloba kolena endoprotezom u cilju obnavljanja funkcije i smanjenja bola.
Ova hirurška tehnika zahteva relativno dugačak prednji rez kako bi se osigurao što kvalitetniji i bolji pristup zglobu kolena u toku izvođenja same procedure. Međutim, u proteklih nekoliko godina svedoci smo naredovanja minimalno invazivne hirurgije, pa se samim tim to nameće i u ortopedskim intervencijama naročito kod totalne endoproteze kolena. Minimalno invazivana tehnika podrazumeva značajno manji rez, a samim tim i manju traumu tkiva koja će uzročno imati lakši oporavak. Manji rez, znači i manje postoperativne bolove kao i veći procenat uspešnije postoperativne rehabilitacije.
Metod fiksacije kolena je još jedan od načina klasifikacije totalnih endoproteza kolena. One se dele na:
cementne,
bezcementne i
hibridne.
Cementna proteza podrazumeva da je implant fiksiran sa akrilnim cementom. Bezcementna proteza podrazumeva da je korišćen šupljikav materijal (nalik na sito) čime je omogućeno urastanje kosti.
Pod hibridnom protezom podrazumevamo kombinaciju prethodno napomenute dve tehnike.
Inicijalno, gotovo sve endoproteze kolena se zasnivaju na cemetnoj fiksaciji te se ona smatra revolucionarnom u pogledu samog hirurškog pristupa. Međutim cementna proteza ima svojih mana. One se najviše odnose na dugotrajne komplikacije koje za rezultat imaju biomehanički gubitak i to primarno tibijane komponente, na delu gde se kost „naslanja“ na cement. Ovo je svakako prvo uočeno kod mladih, aktivnih pacijenata koji su u najvećem stepenu rizika, te se kod istih najčešće pribegava bezcementnoj (biološkoj) protezi čiji se mehanizam fiksacije zasniva na rapidnom urastanju kosti kroz porozni materijal proteze.
Najčeće korišćen materijal je hidroksiapatit koji često srećemo i kod endoproteze kuka. Međutim i bezcementna proteza je pokazala dosta mana, a najbitnija se ogleda u tome da postoji biomehanički gubitak na femoralnoj komponenti, čak za stepen veći gubitak nego kod cementne proteze i tibijalne komponente. Kao logičan sled nameće se jedno o najidelanijih rešenja a to je upotreba hibridne proteze.
Naime kombinacijom cementne fiksacije tibijalne kompomonente i bezcementne fiksacije femoralne komponente dobijamo hibridnu protezu kolena. Bitno je napomenuti da je hirurg / operator taj koji donosi odluku koji tip proteze će primeniti kod pacijenta. Da li će se odlučiti za hibridnu protezu zavisi od mnogo faktora među kojima su: starost pacijenta, kvalitetu kosti i očekivanom novou aktivnosti. U protekloj deceniji svedoci smo sve većeg broja istraživanja biomehaničkih karakteristika proteza, različitih modifikacija u dizajnu, razvoju što boljih tehnika u fiksaciji novih materijala. Sa navedenim napredkom razvijaju se nova sofisticirana oprema koja umnogome pomaže lakšu implementaciu proteza.
Postoji niz operativnih pristupa i hirurških tehnika kao i njihovih varijacija kada je reč o inseraciji implanta. Jedna od varijacija kada je reč o standardnoj ili minimalno invazivnoj tehnici je pristup kroz prednje – unutrašnji aspekt kolena. U toku same operacije najviše strada kvadriceps kako bi se prišlo zglobnoj kapsuli gde se vrši artrotomija. Osteofiti, meniskusi i prednji ukršteni ligament se odstranjuju dok zadnji ukršteni ligament može biti pošteđen. Pre samog postavljanja implanta, male površine distalnog femura i proksimalne tibije se odstranjuju i pripremaju za implant. Ukoliko je potreban i patelarni implant i sama čašica se priprema zajedno sa prethodno dve pomenute zglobne površine. Kada se implant uspešno primeni, uspostavlja se balans kolateralnih ligamenata kolena, provera se inicijalni obim pokreta kao i patelarna mobilizacija.
Komplikacije nakon totalne artroplastike kolena su na veoma niskom novou. Intraoperativne kompikacije kao što su interkondilarna fraktura ili povreda peronealnog nerva nisu toliko česte pojave. Minimalno invazivna tehnika se smatra značajno težom za operatora u odnosu na tradicionalnu tehniku. Samim tim dolazimo do podataka da sa minimlano invazivnom tehnikom raste incidenca intraoperativnih komplikacija. Jedna od njih je malpozicija implanta. Rane i kasne postoperativne komplikacije uključuju: nestabilnost zgloba, infekciju i gubitak implantiranih komponenti.
U toku prvih 35 dana nakon operacije, kao I kod svih ortopedskih intervencija, a naročito nakon artroplastike, postoji rizik otromboze dubokih vena, sporog zarastanja i infekcija rane. Ipak, na osnovu statističkih podataka možemo zaključiti da je rizik od nastajanja infekcija nakon endoproteze kolena veoma nizak, i da se vezuje uglavnom za revizione operacije kolena. Učestalost biomehaničkog gubitka implanta je sa primenom novih materijala i savremenih operativnih tehnika svedena na minimum. Ukoliko se gubitak ipak desi obično se dešava na tibijalnoj komponenti i to mnogo češće kod bezcementnih i hibridnih nego kod cementnih proteza.
POSTOPERATIVNE KOMPLIKACIJE
Pored navedenih komplikacija postoje i postoperativne komplikacije koje mogu značajno kompromitovati funkcionalni oporavak. One uključuju ograničavajuću fleksiju kolena, nestabilnost zgloba koja vodi ka sublsuksaciji. Pored navedenih veoma česta komplikacija je patelarna nestabilnost i problem sa mobilnošću iste, kao i nemogućnost potpune ekstenzije kolena.
Ciljevi i terapijski modaliteti, kao i vodič za rehabilitaciju nakon totalne artroplastike kolena se ne razlikuje umnogome bez obzira o kom tipu proteze je reč ili pak kojom hirurškom tehnikom se pristupilo. Kao i u svakoj ortopedskoj intervenciji jako je bitno obaviti preoperativnu pripremu, ako za to ima vremena. Obično se posle intervencije pacijentima savetuje nošenje kompresivnih čarapa radi prevencije duboke venske tromboze. U većini slučajeva sa ranom rehabilitacijom se započinje jedan dan nakon intervencije i ona obično traje 7 – 10 dana. Nakon toga se pacijent otpušta na kućno lečenje gde se nastavlja intenzivan plan rehabilitacije.
PLAN TERAPIJE I REHABILITACIJE
Rad na uspostavljanju i restoraciji obima pokreta može otpočeti 1 dan nakon intervencije. Ukoliko imamo pacijenta kojem se radi komplikovana revizija onda se mora propisati produžena imobilizacija koja se obično prepisuje u ekstenziji odnosno u maksimalno opruženoj nozi u kolenu. Međutim postoji i alternativni pristup koji se ogleda u tome da se koleno fiksira u poziciji fleksije od 90 stepeni. Ovo se čini odmah nakon operativnog zahvata u trajanju od 2 dana. Nakon toga se vežbama postiže maksimalna ekstenzija kolena. U toku inicijalnog postoperativnog perioda preoručeno je da se pacijentima prepiše ortoza koja sprečava fleksiju kolena. Ona se odnosi na vreme kada pacijent hoda sa štakama. Ortoze se prepisuju kod pacijenata koji imaju velikih poteškoća sa ekstenzijom kolena, a naročito ukoliko su imali preoperativne feksione kontrakture.
O restauraciji pokreta kolena i oslanjanja na nogu posle intervencije pročitajte u sledećem blogu.
