FIZIKALNA TERAPIJA U VAŠEM DOMU (BEOGRAD)
FIZIKALNA TERAPIJA U VAŠEM DOMU (BEOGRAD)
Endoproteza kolena ili ugradnja veštačkog zgloba kolena. Totalna artroplastika kolena je naširoko rasprostranjena procedura kod naprednih osteoartritisa kolena. Javlja se primarno kod pacijenata starijih od 70 godina. Međutim, u toku protekle dekade broj pacijenata koji je podvrgnut ovoj vrsti intervencije nam govori da se starosna dob značajno smanjila. U toku ovog perioda proporcija totalne endoproteze kolena je najviše porasla u starosnoj dobi od 40 – 49 godine i to za 95.2 %. Kod pacijenata u starosnoj dobi između 50 – 59 godina uvećana je za 53,7 %. Primarni cilj ove intervencije je da se pacijenti oslobode bola, poboljša opšte fizičko stanje i kvalitet života.
Indikacije za operaciju kolena:
Bolnost zgloba sa pokretima koji kompromituju funkcionalne aktivnosti;
Ekstenzivna destrukcija zglobne hrskavice nastala kao posledica naprednog artritisa;
Strukturalna deformacija kolena u pogledu Varus – Valgum;
Nestabilnost i limitacija pokreta;
Neuspeh saniranja stanja u konzervativnom lečenju.
Protetička zamena jedne ili više zglobnih površina zgloba kolena kao ortopedska procedura je počela sa razvojem u toku 60-tih godina prošlog veka. Inicijalno, samo tibijalni plato se menjao (hemiartroplastika). Danas, ovu intervenciju smatramo prvom generacijom proteza kolena koja je uključivala bezcementnu, dvoreznu, zglobnu (šarka) metalnu protezu koja zamenjuje zglobne površine donjeg okrajka butne kosti i gornjeg okrajka potkolene kosti. Sledeći veliki korak u razvoju totalne endoproteze kolena je bio razvoj metalno – plastičnog sistema i zamene celokupne zglobne povrišine butne i golenjačne kosti a ne samo spoljašnjeg i unutrašnjeg kompartmenta kolena a implanti su se obezbeđivali akrilnim cementom. Ovakav tip proteze je imao još jednu manu, a to je velika incidenca nestabilnosti i dislokacija, a da bi se sprečila i ova pojava opravdana su ulaganja u razvoj dvokomponentne proteze kolena. Za pacijente sa bolom u prednjem aspektu kolena i izrazitim patelofemoralnim problemom osmišljena je trokomponentna proteza, sa trokondilarnom osovinom.
Kako bismo lakše sagledali koji sve tipovi endoproteza kolenog zgloba postoje možemo ih podeliti na više grupa.
Na broj kompartmenta (delova) kolena koji je zamenjen delimo ih na: jednokompartmente (samo unutrašnji ili spoljašnji deo zglobne površine kolena zamenjen), dvokompartmentne (cela zglobna površina butne I golenjačne kosti zamenjena) I trokompartmentne (zglobne površine butne I golenjačne kosti sa zglobnom površinom čašice.
Prema tipu dizajna na:
Neograničavajuće - ne utiče na stabilnost kolena a obično se kombinuje sa jednokompartmentnom protezom.
Poluograničavajuće – utiče na stabilnost i ograničava mobilnost kolena I obično ide udružena sa totalnom artroplastikom kolena.
Potpuno ograničavajuća – značajna kongurencija zglobnih površina sa značajnim smanjenjem pokreta I mobilnosti kolena.
Prema hirurškom pristupu: standardne – tradicionalne, i minimalno invazivne.
Prema fiksaciji implanta:
cementne,
bezcementne i
hibridne.
U narednom delu teksta pokušaću da se osvrnem na određene statističke podatke i da probam da pacijentima približim prethodnu podelu. Kao što smo imali prilike da pročitamo, jedna kategorija pacijenata je podeljena na broj kompartmenta (delova) kolena koji je zamenjen, a druga na osnovu stepena slobode pokreta i mobilnosti.
Većina endoproteza kolena danas podrazumeva dvokompartmentne poluograničavajuće protetičke sisteme kolena sa zamenom zglobnih površina butne i golenjačne kosti. Ovi sistemi su obično sačinjeni od modularnih ili nemodularnih femoralnih komponenti sa metalnom polietilenskom zglobnom površinom i modularnom ili nemodularnom tibijalnom komponentom. Uobičajeno, trokompartmentni dizajn koji uključuje i zadnji zid čašice sa polietilenskom komponentom je najčešće upotrebljivana tehnika. Za pacijente mlađe od 55 godina I koji imaju napredni oblik osteoartritisa na spoljašnjem ili unutrašnjem delu kolena obično se koristi jednokompartmentni sistem kolena koji zamenjuje femoralni ili tibijalni kondil.
Medijalni i lateralni kolateralni ligamenti kolena imaju veoma veliku važnosti i bitno je da oni budu “zdravi” kako bi se nesmetano mogla izvesti neograničavajuća ili poluograničavajuća tehnika. Potpuno ograničavajuća tehnika se koristi pretežno kod pacijenata koji imaju veliki stepen nestabilnosti kolena, ekstenzivan gubitak kosti, velike deformitete ili pak dolaze na revizionu intervenciju. Također postoje različiti tipovi proteze kada je reč o mobilnosti pacijenata i to na mobilne ležajeve i fiksacione ležajeve.
Proteze sa mobilnim ležajevima imaju rotacionu komponentu koja je umetnuta između butne i golenjačne kosti. Veoma je bitno napomenuti da operator u ovom slučaju mora da anatomski restaurira zglobne površine. Dakle, da ih zapravo opet iznova napravi, što delom spada i u domen plastične hirurgije. Svrha mobilnih ležajeva je da smanji dugogodišnje delovanje sila na polietilensku tibijalnu komponentu i tako osiguraju njenu dugovečnost. Ova tehnika se obično izvodi kod mlađih pacijenata i to najčešće u starosnoj dobi od 55 – 65 godina. Fiksacioni ležaj nema stepen slobode te mu rotaciona komponenta nije potrebna.
Još jedan način da klasifikujemo totalnu edoprotezu kolena je zasnovan na statusu zadnjeg ukrštenog ligamenta. Naime tipovi proteze se mogu sagledati prema tome da li će zadnji ukršteni ligament (PCL) biti zadržan, uklonjen ili zamenjen. Rutinski se prednji ukršteni ligament (ACL) odstranjuje, a intaktnost zadnjeg ukrštenog ligamenta se procenjuje. Ukoliko je ligament dovoljno zdrav da bi obezbedio posteriornu stabilnost kolena, on će biti pošteđen resekcij,e te će dodatno uticati na stabilnost kolena.
