FIZIKALNA TERAPIJA U VAŠEM DOMU (BEOGRAD)
FIZIKALNA TERAPIJA U VAŠEM DOMU (BEOGRAD)
Operacija kuka ili sve što treba da znate o ovoj vrsi hirurške intervencije. Cilj ovog uvodnog teksta je upoznavanje pacijenata sa mogućnošću ortopedskih intervencija – operacije zgloba kuka i njegovog postoperativnog lečenja. Deteljniji opis u tekstu odnosi se na oboljenja i deformitete zgloba kuka. Takođe, tekst će vas uputiti na odgovarajuće terapeutske vežbe, intervencije i njihovu progresiju za efikasnu, sigurnu i bezbolnu rehabilitaciju nakon operativnog zahvata.
Razna patološka stanja utiču na izbor operativnog lečenja zgloba kuka. Tako imamo mogućnost da neka neka od njih tretiramo u ranoj fazi bolesti. Ili pak u kasnijim fazama oboljenja kod, recimo, koksatroze odnosno degenerativnog oboljenja kuka. U poslednjih 10 godina atroskopske intervencije na zglobu kuka uzimaju primat u lečenju i rešavanju problema u ranim fazama bolesti.
lk
Hirurške procedure koje se koriste kod hroničnih obolenja zgloba kuka najčešće se odnose na osteotomiju, artroplastiku, kao i najčešće primenjivanu intervenciju – totalnu endoprotezu kuka. Bitno je napomenuti da se ortopedske intervencije i izbor same tehnike u lečenju povreda i oboljenja zgloba kuka mogu razlikovati. Tako da neretko nakon preloma kuka kod starijih osoba možemo biti svedoci da ortopedski hirurzi pribegavaju totalnoj endoprotezi kuka, kada smatraju da je to i najsigurnije za pacijenta.
Ciljeve operativnog zahvata i rehabilitacije zasnivamo na :
Otklanjanju bola
Stabilnosti zgloba i nesmetanom funkcionisanju donjih ekstremiteta u svakodnevnim aktivnostima
Potpunom uspostavljanju obima pokreta, snage, balansa. Propriocepcije donjih ekstremiteta, i nesmetanom korišćenju u funkcionalnim aktivnostima.
Kao što je napomenuto, totalna endoproteza kuka je jedna od najčešće primenjivanih intervencija. Kada je reč o indikacijama za primenu ove tehnike, to su svakako bolna stanja, nemogućnost nesmetanog kretanja i obavljanja osnovnih životnih funkcija. Ovakva stanja najčešće su izazvana uništavanjem hrskavice usled bolesti poput: osteoartritisa, reumatoidnog artritisa. traumatskog atritisa, ankilozirajućeg artritisa. Mogu biti izazvane i: Behterovom bolešću, osteonekrozom, nestabilnostima i deformacijama zgloba kuka, urođenim displazijama kukova, koštanim tumorima. Neuspelo konzervativno lečenje većine od napomenutih oboljenja takođe je uzrok ovih neprijatnih stanja.
Hirurška intervencija odnosno operacija kuka je najčešća kod pacijenata starijih od 65 godina. Naravno, radi se i kod mlađih, neaktivih pacijenata čije zdravstveno stanje uključuje i promene na većem broju zglobova. Procenjuje se da je upotrebni vek proteze negde oko 20 godina, a u zadnje vreme smo svedoci upotrebe novijih materijala koji taj vek produžavaju. Razume se da je sve individualno. Uverio sam se da nekada revizija nije potrebna, sve ukoliko se pacijent pridržava preporuka nakon sprovedene rehabilitacije.
Treba pomenuti da postoje i mnoge kontraindikacije za ovu intervenciju. Neke od njih su: akutna infekcija zgloba, sistemska infekcija i/ili sepsa, hronični osteomijelitis, značajan gubitak koštane mase kod pojedinih koštanih tumora koji onemogućavaju fiksaciju implanta. Pored navedenih kontraindikacija postoje i relativne kontraindikacije. One su: lokalizovane infekcije (na koži), disfunkcija glutealnih (sedalnih) mišića, progresivna neurološka oboljenja.
Već na prvom pregledu kod ortopeda, bez obzira da li je reč o akutnoj traumi ili nekoj od hroničnih oboljenja, operator donosi odluku kakav će „tip“ proteze biti upotrebljen kod pacijenta. Odlučuje se i kojom tehnikom će pacijent biti iizvršena operacija kuka. Totalna endoproteza kuka se sa velikom uspešnošću izvodi od davne 1960. godine. Od tada je došlo do brojnih promena u sastavu materijala od kojeg su izrađene proteze, u izboru pristupa i taktike operativne tehnike. Današnji implantni sistemi su izrađeni od kombinacije legura. To su legure kobalt - hrom - titanijum, te metala koji imaju visoku gustinu. U zglobnu čašicu neretko se može implementirati metal ili pak keramika kako bi došlo do manjeg trenja i manje trakcione sile. Naše zdravstvene ustanove služe se cementnim, bezcementnim i hibridnim protezama.
Dalje u tekstu ću pokušati da objasnim osnovne razlike, prednosti i mane ovih sistema. Revolucionarno otkriće je bila upotreba akrilnog cementa, metilmetaakrilata za fiksaciju proteze, kakva je cementna proteza. Ovde je fiksacija dozvoljavala veoma rano postoperativno oslanjanje na operisanu nogu, i skraćivanje perioda rehabilitacije. Nasuprot toga, kod bezcementne proteze je oslanjanje na operisanu nogu značajno odlagano. Ipak, značajna postoperativna komplikacija je bila večnost ove proteze gde se uvidelo da dolazi do biomehaničke nestabilnosti u pogledu gubitka koštane strukture na butnoj kosti tj. mestu implantacije proteze. Ovo je naročito primećeno kod mlađih pacijenata koji su značajno aktivniji. Tako da je ovaj tip proteze preporučljiv kod starijih pacijenata koji nisu toliko aktivni.
Problem dugovečnosti cementne proteze i gubitak komponenti na zgobnoj čašici su dali prostor bezcementnim protezama. One su porozno presvučene i koje dozovoljavaju „urastanje kosti“ u sam materijal te formiranje biološke pseudokapsule. Sve je to omogućeno bioaktivnom supstancom „hidroksiapatit“ koja je osmišljena kako bi inicirala „urastanje kosti“ i formiranje pseudokapsule u periodu od 3 – 6 meseci. Danas se cementna fikasacija prepupručuje kod starijih pacijenata, sa ne toliko kvalitetnim kostima ili u stanju, recimo osteoporoze. Bezcementna proteza prepuručuje se pacijentima mlađim od 60 godina, koji su fizički aktivni i koji imaju dobar kvalitet kosti. Hibridne proteze se logično nameću kao sveobuhvatno i univerzalno rešenje. One predstavljaju kombinaciju bezcementne proteze na strani acetabuluma tj. zglobne čašice kuka. Ovim se smanjuje trenje i biomehaničko delovanje sile. I, s druge strane - karakteristika cementne proteze, sa strane butne kosti, čime se obezbeđuje stabilnost. Operacija kuka je kompleksna procedura o kojoj više možete pročitati u sledećem blogu - KUKA.
