FIZIKALNA TERAPIJA U VAŠEM DOMU (BEOGRAD)
FIZIKALNA TERAPIJA U VAŠEM DOMU (BEOGRAD)
Za razliku od medijalnog kolateralnog ligamenta koji se leči konzervativno zahvaljujući njegovoj sposobnosti da sraste samostalno, Prednji ukršteni ligament nema takve sposobnosti te predstavlja ligament kod koga se najčešće iziskuje hirurška rekonstrukcija. Kome treba operacija prednjeg ukrštenog ligamenta, sve o hirurškom pristupu, procesu i trajanju rehabilitacije ligamenata kolena - pročitajte u tekstu koji sledi.
Operacija prednjeg ukrštenog ligamenta - Indikacije za ovu intervenciju su veoma jasne. Najpre treba napomenuti da su najšeći pacijenti mlađi od 25 godina. Kod njih se najčešće javlja nestabilnost kolena koja je povezana sa kompletnom ili parcijalnom rupturom prednjeg ukrštenog ligamenta. Zatim, učestale epizode „ispadanja kolena“ u okviru rutinskih pokreta u toku dana. Potom, rotatorna nestabilnost kolena koja se odnosi na prednje – bočnu nestabilnost zgloba. Ona nam govori da se radi o, vrlo često udruženoj, povredi prednjeg i medijalnog ligamenta.
Hirurški pristup u lečenju rupture prednjeg ukrštenog ligamenta je značajno napredovao. Od otvorene rekonstrukcije do minimalno invazivne artroskopske rekonstrukcije. Minimalno invazivna hirurgija značajno umanjuje ožiljno tkivo uzrokovano intervencijom. Samim tim, sa smanjenom traumom tkiva, ova procedura omogućava lakši posoperativni tok lečenja. Iz tog razloga je, minimalno invazivna artroskopska rekonstrukcija ligamenta sa implementacijom autografta, danas najčešće korišćena intervencija. Sam autograft se obično uzima od patelarne tetive involvniranog kolena, i to u dužini od 1/3 centralnog dela. Takođe, kao autograft se mogu upotrebiti delovi mišića semitedinosusa i gracialisa, odnosno mišići zadnje lože.
Postoji niz prednosti i mana, kao i potencijalnih komplikacija kada je reč o autograftovima. Tranzicija od mehaničke do biološke fiksacije se ostvaruje mnogo brže ako je graft poreklom od patelarne tetive, a ne od tetive mišića zadnje lože. Razlika se kreće u odnosu: 6 naspram celih 12 nedelja, u korist patelarne tetive. Pojedine studije ukazuju na to da je autograft patelarne tetive jači od prirodnog prednje urštenog ligament, a biološka stabilizacija, kao i njegova vaskularizacija se očekuju već u okviru od 6 nedelja. Mogućnost povratka nivoa fizičke aktivnosti koju smo imali pre povrede je na veoma visokom stepenu. Pored navedenih prednosti postoje i očigledne mane odnosno komplikacije. One se ogledaju u: bolu prednjeg kompartmenta kolena, bolu u toku čučnja, patelofemoralne disfunkcije kao i dugoročne slabosti kvadricepsa.
Na prvom mestu, ovaj graft je značajno elastičniji od prednjeg ukrštenog ligamenta. Drugo, mesto sa kog se uzima materijal (mišićo zadnje lože) anatomski ne utiče na involvirano koleno u pogledu daljeg oporavka, dok je regeneracija tkiva značajno lakša. Mane ovog hirurškog pristupa se ogledaju u tome da sama fiksacija nije toliko jaka kao što je to slučaj sa patelarnom tetivom. Potrebno je oko 12 nedelja da se uspostavi biološka fiksacija, a kratkoročna i dugoročna slabost fleksora zgloba kolena je uzročno posledična.
U protekle dve decenije, rehabilitacija nakon operacije prednjeg ukrštenog ligamenta je podrazumevala kontinuiranu imobilizaciju kolena u položaju semi fleksije. Imobilizacija je trajala 6 – 8 nedelja uz ograničeno oslanjanje na operisanu nogu. Tako je povratak u punu aktivnost često podrazumevao vremenski period od godinu dana. Sa razvojem tehnologije, napretkom u pogledu hirurških tehnika i boljim razumevanjem zacelivanja grafta, došlo je do razvoja takozvane ubrzane rehabilitacije. Ona danas prestavlja standard, a primenjuje se mahom kod mlađih pacijenata. Ovakav tip rehabilitacije se zasniva na činjenicama koje govore u prilog tome da je autograft dovoljno jak i da može da podnese delovanje različitih biomehaničkih sila.
Ukoliko vas interesuje prikaz procesa i progresija terapije, video možete pogledati ovde: rehabilitacija prednjeg ukrštenog ligamenta
U toku rane rehabilitacije osnovni cilj je prevenirati fleksionu kontrakturu kolena i maksimalno zaštititi graft. Tako se ova faza rehabilitacije često naziva maksimalno protektivna faza i traje od prvog postoperativnog dana do 4 nedelje.
Svedoci smo stalne debate među ortopedima: da li je upotrba ortoza (ili brejsa) nakon operacije opravdana ili nije. Jedni nalaze niz benefita, dok drugi pak smatraju da ortotisanje nakon operacije nije terapijski izbor. Konačnu odluku o ortotisanju nakon operacije može doneti samo operator, a zavisi od niza činjenica. Jedna od njih je: da li ortoped pripada novoj školi ili je pak konzervativnijih shvatanja, te ortoze ne smatra terapijskim sredstvom. Treba uzeti u razmatranje i komorbiditete odnosno povrede koje često mogu biti udružene sa povredom prednjeg ukrštenog ligamenta. Vrlo često dolazi do povrede meniskusa, zadnjeg ukrštenog ligamenta i medijalnog kolateralnog ligamenta. Kao važan faktor treba uzeti i kvalitet fiksacije i fiksacionog materijala autografta.
Ukoliko se ortoped odluči za ortotisanje nakon intervencije, obično se preporučuje ortoza koja će ograničiti obim pokreta u kolenu. Pozicija i ograničavajući stepen slobode pokreta prepisan je od strane stručnog lica. Kada je ortoza zaključana ona drži koleno potpuno opruženo i na taj način prevenira fleksionu kontrakturu kolena ili hiperekstenziju. Takođe, ortoza se može podesiti tako da postoji stepen pokreta od 0 – 90 stepeni i da se na taj način omogući vežbanje odnosno rana rehabilitacija. Sa druge strane, ovo će potpuno rasteretiti graft koji je pod najvećim stresom izmedju 20 stepeni i pune ekstenzije. Obično se ortoze nose od prvog postoperativnog dana do kraja 6 nedelje, a ponekad se nose čak i tokom sna. U roku prve dve nedelje ortoza je zaključana u punoj ekstenziji. Nekada se ortoze mogu nositi i do 3 meseca nakon intervencije ali to je isključivo rezervisano za multiligamentarne povrede kao i udruženo oštećenje hrskavice.
Kada je reč o oslanjanju na operisanu nogu, bitno je da napomenemo je da se to radi isključivo udruženo sa vraćanjem aktivnog obima pokreta. U periodu od 2 – 3 postoperativne nedelje, u zavisnosti od simptomatologije kao i od samog osećaja pacijenata, sve više treba oslobađati nogu te prelaziti na pun oslonac. Cilj je da se pacijent potpuno oslobodi, i osposobi za hod bez štaka sa protektivnim brejsom ograničenim na 90 stepeni. Ono što je bitno napomenuti da su ciljeviktivna fleksija kolena kao i zadovoljavajuća snaga kvadricepsa. Oslanjanje na operisani ud potpuno je nezavisno od tipa grafta i nošenja ortoze. Nekoliko studija nam čak ukazuje da su rezultati gotovo isti. I to bez obzira da li je oslonac na nogu dozvoljen neposredno nakon operacije, ili je odložen za nekoliko nedelje kao što je u prethodnom tekstu i napomenuto.
