FIZIKALNA TERAPIJA U VAŠEM DOMU (BEOGRAD)
FIZIKALNA TERAPIJA U VAŠEM DOMU (BEOGRAD)
Vežbe i multipla skleroza
Terapija za multiplu sklerozu (i brojna druga neurološka stanja) podrazumeva praktikovanje funkcionalnog treninga (FT). Ovaj metod fizikalne terapije usmeren je na zadržavanje i/ili obnavljanje motornog sistema. To se postiže praktikovanjem repetativnih funkcionalnih zadataka i vežbi. Cilj ove vrste vežbanja je da omogući pacijentu da bolje i aktivnije učestvuje u brojnim životnim aktivnostima. Ovaj specifični metod fizikalne terapije prestalja važnu strategiju fizikalne medicinne. Funkcionalni trening je jednostavan i fokusiran proces koji može umanjiti deficite u kretanju i normalnom funkcionisanju pacijenta.
Zbog svoje jednostavnosti, vežbe koje su obuhvaćene FT vrlo su često zloupotrebljene među fizioterapeutima. Veliki broj pacijenata sa neurološkim deficitima ima brojne podsistemske probleme. Ovo primorava centralni nervni sistem (CNS) da se adaptira. Tako CNS pacijenta (na nesvesnoj bazi) konstruiše alternativne pokrete i (uglavnom loše) navike kako bi omogućio pokret, zaobišao bol ili slično. Ukoliko fizioterapeut započne fizikalnu terapiju ali dozvoli da ona postane neefikasna, stereotipna ili ne odgovara pacijenu, onda i jednostavne aktivnosti mogu delovati kao nemoguće. U tom slučaju će progres biti samo delimičan i zanemarljiv i, na duge staze, može prouzrokovati dodatne probleme. Jednostavno rečeno - vežbe koje nisu selektovane za samog pacijenta, i primenjene na adekvatan način, čine više štete nego koristi.
Zamršene, delikatne veze ljudskog telesnog sistema i funkcionalnih ograničenja koja ograničavaju ili usporavaju rehabilitacijski proces se moraju prodiskutovati sa terapeutom. Na njima se mora raditi u kontinuitetu. Vežbe FT se sprovode onog trenutka kada fizioterapeut identifikuje fizičke nedostatke koje je potrebno nadomestiti. Potom se utvrđuje detaljan plan treninga i rada na eliminaciji pogrešnih paterna CNS i na planiranju funkcionalnih zadataka koji će biti praktikovani. Vežbe za multiplu sklerozu uvek se prilagođavaju svakom pacijentu pojedinačno, jer je priroda bolesti takva da su modifikacije i individualni pristup neophodni.
Glavni fokus treninga je na korekciji ograničenja koja sprečavaju pacijenta u aktivnom učestvovanju u životu. Usled pomenute tesne povezanosti telesnih sistema, treniranje ne deluje samo na jednu oblast – već može imati višestruke benefite. PRIMER: Ukoliko fizioterapeut sa pacijentom radi na trensferu sedeći-stojeći položaj, neće samo ovaj pokret biti savladan. Vežbe će omogućiti pacijentu da razvije više snage u donjim ekstremitetima. Prenos težine na stopala tokom transfera će efektivno staviti noge u funckionalni položaj. Sam čin stajanja će pomoći ostatku tela da se aktivira i omogući pravilnu posturalnu kontrolu. Variranje u izvođenju ove jednostavne radnje stimuliše cerebralnu (moždanu) adaptaciju na pokret. Pomeranje iz jednog u drugi stav, uz promenu položaja glave, stimuliše vestibularni sistem. Tako vežbe omogućavaju osobi da (vremenom) izbegne potencijalnu vrtoglavicu pri ustajanju. Repetitivno vežbanje, prilagođeno pacijentu, može imati brojne benefite
Vežba: Hodanje duž paralelnih šipki
Dobar – loš primer zloupotrebe FT je metod treninga hodanja duž paralelnih šipki. Ovom metodom terapeut bukvalno povlači klijenta duž paralelnih šipki u pokušaju da kod klijenta izazove neku vrstu telesnog odgovora na kretanje. Terapeuti često taj postupak označavaju kao trening hodanja. Jasno, ovaj pristup će rezultirati time da klijent na kraju nauči nefunkcionalni, neefikasni motorički pokret. U ovom (i brojnim drugim) slučajevima, fizioterapeut vremenom shvata da je prouzrokovao novi problem. Ovo na dalje zahteva više vremena i resursa za popravku štete i loše, disfunkcionalne navike koju je pacijent usvojio. Šteta se pre svega ogleda u ograničanju plasticiteta nervnog sistema. Kada su u pitanju vežbe i multipla skleroza ili Parkinsonova bolest, ovakve greške mogu biti veoma opasne.
Pre svega, nakon identifikacije ograničenja pacijenta, prvi korak jeste aktivacija snaga pacijenta da povrati ili koriguje izgubljene funkcije. U praksi se izbegavaju aktivnosti koje su preteške za pacijenta. Isto tako neophodno je izbegavati praktikovanje aktivnosti koje mogu razviti abnormalne, stereotipne pokrete i dodatna ograničenja. U tom smislu, vežbe moraju biti raznovrsne i prilagođene klijentu. Dakle, besmisleno je raditi na transferima iz jednog položaja u drugi ukoliko klijent ne može da ih izvede – njegovi limiti to diktiraju. U suprotnom, pacijent može pasti prilikom pokušaja. Dakle, neophodno je da se radi na pristupu koji prvo obučava i osigurava pacijenta da ne padne. Prevencija padova i povreda predstavljaju prvi zakon primene fizikalne terapije.
Izbor funkcionalnih paterna i aktivnosti će biti upotrebljeni u terapiji, zavisi od nekoliko faktora. Potrebno je izabrati i napraviti program koji će omogućiti pacijentu da pokrete i radnje izvodi nezavisno ili sa manje pomoći. Početni ciljevi mogu biti: obuka za prevenciju padova, transferi i ambulacija (rano ustajanje iz kreveta nakon intevencije). Drugi stepen ciljeva može biti: bezbedno kupanje, oblačenje ili priprema hrane. Dakle, vežbe koje osposobljavaju pacijenta za pomoćne radnje, kretanje i pokrete povezane sa ovim radnjama. Neophodno je imati u vidu (mogućnosti) i želje pacijenta i njegove porodice, kako bi kvalitet života svima bio olakšan.
Fizikalna terapija upošljava FT istog trenutka kada telesni sistem može da kontroliše motorički pokret. Kako učenje i ponavljanje pomažu obnovu CNS, povećava se i fizički odgovor pacijenta na varijabilnost okolnosti kretanja. Osvajanjem raznovrsnih pokreta omogućava se i veći stepen nezavisnosti. Primer: Pomenuti transfer iz sedećeg u stojeći položaj. Pri prvim pokušajima može se koristiti visoka stolica ili velika lopta za vežbanje. Visoka stolica – znači manji put do potpunog stojećeg položaja. Ideja je da se osnaživanjem balansa i snage pacijenta poboljša kontrola udova i pokreta. Vremenom se za vežbe koriste niže stolice ili lopte. Sve do postizanja nivoa potpune kontrole i sedenja u položaju kada su noge pod uglom od 90 stepeni. Kada se pacijent može bezbedno vratiti iz sedećeg u vertikalan položaj, novi zadatak će biti da sedne, da se opusti, i zatim ponovo ustane. Pacijent je funkcionalno osposobljen onda kada ovu radnju (u oba smera) može izvesti sa lakoćom.
Snaga pacijenta
Fizioterapeut mora da identifikuje mogućnosti i snage svog pacijenta. Terapija će ih efikasno i efektivno upotrebiti u postizanju bolje funkcionalnosti. Drugo, potrebno je postaviti prioritete – koje sisteme i aktivnosti klijent zaista mora da promeni i unapredi. Iako je svima želja da budu što samostalniji, terapeutu može biti važnije da inicijalno pacijenta osposobi da se bezbedno kreće po kući. Bezbedno sedanje, transferi, kretanje po kući možda zvuče lako, ali bezbedno ih izvesti – predstavlja ozbiljan zadatak. Treba još jednom naglasiti da se uz vežbe FT mogu učiti i trenirati nekoliko veština paralelno. Ipak, pametnije je fokusirati se na nekoliko neophodnih zadataka koji se mogu samostalno izvesti, a ne na mnoštvo njih koji zahtevaju veliku pomoć drugih.
Samo razumevanjem kompleksnih neuroloških veza možemo efektno delovati na njih u procesu rehabilitacije. Specifičnost zadatka – je pojam koji treba imati na umu. Iako je važno postići što veću mogući nezavisnost, često fizioterapeut ili članovi porodice moraju da postave prioritete koje su radnje važnije za unapređenje kvaliteta života pacijenta. U okviru terapije neophodno je napraviti motivišuću atmosferu. Postavljanje ciljeva (u skladu sa mogućnostima pacijenta) kreira motivišuću sredinu koja ima značajan udeo u saradnji i ubrzavanju procesa učenja i rehabilitacije. Fizioterapeut mora imati sluha za pacijente. Potrebno je da sasluša šta je za njih važan zadatak i da zajedno razumeju specifičnosti i zahteve tog cilja, kako bi optimizovai pristup i tempo funkcionalnog oporavka.
Vežbe i multipla skleroza će biti tema i narednog teksta našeg bloga. Svi primeri koje u tekstovima dajemo su iz prakse i višegodišnjeg iskustva u fizioterapiji.
